Улога Јанка Јанковића, која ради за нас у београдској полицији, је сјајна.
Истог дана, када је комуниста пао у затвор, научили смо од Јанка, шта се човек пуни и оно што траже, како бисмо одмах могли да предузмемо превентивне мере и елиминишемо људе.
Јанко ненормално је користан у Осињак и свесно је радио за нас, током рата направљен је смртоносна грешка и откривена је и ликвидирана. Након рата, о томе сам разговарао са шефом београдске полиције пре рата и каријере, Бећаревића (Божидар Бошко), који је одговорио на нашем суду као ратни злочинац. Рекао је да је рекао да је Јанко убио комунисти, јер је Крагујевац био веома близак. Рекао ми је да је Јанко рекао Јанко „, свесно сам радио Комунистичку забаву и нисам добио динар за то.“
Бећаревић ми је рекао да не дозволи да трпи Јанку и наређује му да га одмах упуца.
И тако је дошло до смртне грешке коју је Јанко открио и ухапшен. Када су ме пратили Врховни службеници и Централни комитет (септембар 1941. године) из Београда на ослобађање територије у Крупњу – Толисавац – измет, доделио сам задатак Благој Нештовића министру КПЈ-а. Између осталог, предао сам му се и са Јанком Јанковићем, с њим да је лично преузео и одржавао и одржавао. Посебно наглашавам да се веза не преда новом човеку, у случају да га не може одржати у краћем или дужем времену. То је управо оно што се догодило када је веза предата Василији Буху, коју је ухапшен, рекао је полицији шта год зна. У лето 1983. године, Александар и Славко Ранковић изашли су дан у Дражевцу и његова супруга, према Јанку Јанковићу, говорећи из Београда, на основу Петра Стамболића. Након хапшења вазилих бува, Јанко је информисао Стамболића током саслушања и он је знао како да напусти полицију. Према Блашковићу и Лекиму, тако да је због неодговорности Стамболића и кукавичке забаве изгубио је драгоценог човека.)
У јесен 1941. године. Врховни запослени отишли су код владе Поп Зечевића и одмах оставили врло добар утисак на све нас. Учествовао је са својом групом у коначној борби за ослобађање Клупња. Та битка је била веома смислена и у ствари, странке су касније заробиле стотине немачких војника и уништили 16 тенкова у близини Рађенског Мојковића. Победа над врхунске непријатељске снаге оставила је добар утисак на становништво тог подручја. Она такође охрабрује наше потешкоће у целој Србији.
Поп влада много зна о Подрињу, он познаје све и сви верују му. Његов однос са Врховним запосленима имао је снажан хитац против Цхетничке команде. То је била наша прва продора на нивоима четника, много што је још важније догодило у време преговора о сарадњи.
Након детаљних преговора, влада је још увек била у Врховном особљу и његовом народу који су организовали јединице, док су неки били повезани са пружањем Врховног особља. Влада је пријатан, приступачан и друштвен човек. Датинг га је текао без икаквих резерви. Мислим да нема оштрине ако спомињем детаље.
У преговорима није самоуверено да ходање у Крупњу, један од наших сарадника рекао је да је Попа Влада поменула „отац Владо“. Влада је такође прешла исту адресу и затим се окупила неколико пута, а затим је рекло, неспособан да то учини изван главне цркве, а потом са Ивом Лолом, посебно након секунди да „поп влада“ уђе у страну у поређењу са црквом. „
Питао сам популацију да смо у слободно време, једне ноћи, сви смо отишли на немачки да бисмо ухапшени и тражили смо комунистичку или социјалдемократску странку са свежином у нашим рукама. Влада је рекла да ће отићи, али не би носио свећу, јер би морао да остави тробојну бомбу коју је носио у руци у поређењу са првом битком са Немцима. Узгред, ту бомбу је носила ручицом маршала док није постао први министар прве владе „Узицк Републиц“.
Кад смо стигли у затвор, Лола је започела разговор са Немцима. Питао их је о храни, о поступку у логору итд. … нису имали приговора. Када смо их питали да ли су имали демократску странку или друштвени комуниста, само је један рекао да је члан Социјалдемократске странке за раствор. Завршили смо нашу малу анкету говорећи им да људи могу да се пријаве команданту логора ако се жели борити против немачких фашиста. Нико не примењује. Занимљиво је да не откријемо ниједног од њих, што значи да су умрли у рату или осталим војницима.
Узгред, строго смо се третирали под међународном конвенцијом, јер смо желели да одбијемо немачки народ који су показали да су странке у штампи и њихове у земљи „шумски бендови“. Упркос таквом ставу, немачка војска је ликвизовала све чланове затворене у нашој војсци. А ми, међутим, када се повукао да се ослободи Ужица. Камп смо растворили у првом немачком нападу у Србији, одмах након што је Ужице срушио и повукао наш новац у правцу Санџака. Сви затвореници су пуштени да се придруже најближим немачким јединицама и поново су учествовали у рату.
Радоиња се налази на Увцу. Село има школу пре рата, а не малих ни великих, јер постоје у већини села у Старој Намугославији. Након рата подигнута је чврста нова школска зграда, што је наш скромни дуг према том селу и њеном становништву.
То је било прво село у Санџаку које сам се придружио Ботахињом Моравице, повлачењем из Србије након првог непријатељског напада. Моја личност је много већа од села сећања.
Можда се очекује да ће Радоње бити наша становишта, где ће се извршити сјајни послови у вези са прихватањем и реорганизацијом страначких јединица из Србије.
Увац је пуно припитомљавања реке, али у то време превладавамо, у децембру 1941., било је прилично хладно и ниво воде је био висок. Касније је моравски батаљон имао десетине дечака до 15 година. У време транзиције, ови дечаци су указали и седели на Спуду. Било је тужно. Видећи нешто погрешно, замолио сам Ратка Софијанија да помера дечаке на другу страну реке, па ћемо видети шта је то.
Ратко и ја смо пренели момка, а други су узели старије борце. Ред–Баиред људи су мало срамотили њиховим ратним коментарима, али храбро признају да нису пливачи.
Када је сваки глас прочитао брзо и простран, глас Радоинтја био је збирка Врховног особља. Партизанове јединице, групе и појединци почеле су у овом селу из неких праваца, а само од једне – из Србије.
Петар Стамболић
У исто време, док смо нагло прешли Увац.сацвим, на обали су упуцане две метке. Ратко је појурио од половине реке у правцу снимања и командовања: „К 'оружје“. Ја сам звао борбе са друге стране и питао шта је пуцњава. Кад сам примио одговор да је ратник упуцао кућу, наредио сам команданту да га одмах разоружа. И само кад пређем реку, видео сам да је „мачји ратник“ Петар Стамболић, који се придружио нашој колони у селу А Алин Поток. Понудио сам се вратити у реку и пренијети дечака. „Ја ћу“ – рећи – „проћи ћу два само да бих узео пушку.“ Сви су се смејали.
Сутра: Врховна банака врховне четвртаста нестаје под буком
