ПОВОДОМ 25 ГОДИШЊИЦЕ БЕГАЛНИЧКЕ БИТКЕ, наш војнотеоријски часопис „Ратник” објавио је чланак у којем се, између осталог, каже: ко најмање жели да се сећамо, јер овај рат, из којег смо изашли обоје војна и политичка победа, била је трагедија за Србију колико и за Бугарску која је изгубила.
Каснији историјски догађаји су јасно потврдили те мудре мисли: Македонија, у којој се одиграо тај рат, остала је јабука раздора, и до данас остаје у стању раздора и угњетавана спољним утицајима и унутрашњим раздором.
Одмах по завршетку рата против Бугарске, Мишић је по други пут пензионисан.
Патолошким стручњацима, уз Аписову „Црну руку“, који су тежили високим положајима и окитили се ловорима војних победа, сметао је велики углед у Војсци помоћника војводе Путника, па су прибегли подлим интригама. , поново су настојали да елиминишу висок положај једног од најталентованијих српских команданата.
Повод за Мишићево пензионисање био је албански устанак и упад албанских нерегуларних трупа на српску територију у септембру 1913. Два дана након потписивања мира у Букурешту, 12. августа, објављен је Краљев указ о демобилизацији српске војске. . За заштиту државне територије од упада албанских Качака, до обележавања међународне границе са новооснованом албанском државом, на леву обалу реке Дрим смештена су три пука људства, са укупном армијом око 3.000. људи (према неким проценама у тим пуковима је било 5.460 људи). Међутим, Аустроугарска је током лета саботирала напоре међународне комисије да обележи границу између Србије и Албаније и послала оружје и официре у Албанију да организују и припреме инвазију Албанаца на српску територију. То је учињено са циљем да се спречи мирна интеграција српских власти на новоослобођеним територијама и да се, на штету Србије и Црне Горе, оствари план грофа Берхтолда за Албанију. Већи би обухватио источну Македонију, Косово и Метохију, Рашка област и источни део Црне Горе са Подгорицом. Влада Србије је обавештена о овим припремама. Врховна команда је сматрала да Албанија треба да има 50.000 војника, али је др Лаза Пачу изјавио да земља нема довољно новца да издржава такву војску.
Међутим, Албанци, којима су командовали аустроугарски и бугарски официри, 20. септембра су изненадно напали српске безбедносне јединице на Дрима, извршивши стравичан масакр неколико српских истурених чета и напредовали са око 15.000 добро наоружаних ратника. , потиснуо српске безбедносне јединице и заузео Стругу, Охрид, Дебар и ушао код Ђаковице, Призрена, Маврова, Кичева. и Ресна. Циљ је био поседовање територије према плану грофа Берхтолда да се велике силе гурну у чин аццомпли у смислу територијалног проширења у корист Албаније, затим подстакну народни устанак у Македонији против српске владе и подстакне Бугарску да изврши инвазију. Источна Македонија са трупама. Међутим, Србија је брзо мобилисала три дивизије, разбила албанске нерегуларне јединице и поново заузела стратешке положаје у североисточној Албанији. Истовремено, у Овче поље је концентрисана дивизија да спречи Бугарску да се умеша у српско-албански сукоб.
Драматични завршетак тог сукоба имао је страшне последице: у тим борбама је погинуло око 1.000 српских војника, а двоструко више их је рањено. А одговорност за те немиле догађаје стављена је на генерала Живојина Мишића. Имао је задатак да планира распоређивање и одреди снагу војске за обезбеђење границе са Албанијом. У ствари, овај план су одобрили војвода Путник и министар војних послова Милош Божановић, а министар финансија др Пачу одбио је да одобри кредите за ангажовање јачих снага за обезбеђење границе са Албанијом, како се предвиђало. у првом предложеном плану није прихваћено. Дакле, има разлога да се покрене поступак утврђивања одговорности у који ће бити укључен велики број лица, међу којима је и др Штедљиви Лазар Пачу, јер је, штитећи државну касу од трошења на војску, утицао на то да Војска није могао да обезбеди државне границе, наневши стотине пута већу штету и велики губитак живота. Међутим, штап је сломио генерал Живојин Мишић. Петог дана након албанског напада, 25. септембра, стављен је у „стање мировања“ и тако је, у ствари, одговоран за трагичне догађаје. Дан након објављивања Краљевог указа о Мишићевом пензионисању, црначка војска „Пијемонт” је у коментару албанске офанзиве свела коментаре на констатацију да је генерал Мишић у пензији.
Тиме је „Пијемонт” само потврдио изнете наводе о генералу Мишићу. Мишић је одмах посетио министра војних послова генерала Божановића тражећи од њега да објасни разлоге свог пензионисања. Божановић, иначе припадник Црне руке, дао је потпуно неозбиљне одговоре не помињајући ни гранични сукоб.
Неправедно пензионисање генерала Мишића изазвало је праву политичку буру у престоници. Ни један капитални лист није пропустио прилику да се бави Мишићевим случајем. Новине блиске власти правдале су његово пензионисање комбинујући неколико контрадикторних објашњења, док су опозиционе новине, па чак и „Пијемонт”(!), напале владу што је из војске сменила најспособнијег војсковођу.
НАКОН што је напредњачки лист „Правда” у свом броју од 1. октобра објавио да је одлука о пензионисању Мишића донета месец дана пре албанског устанка, познати историчар Стојан Новаковић поднео је саслушање у Скупштини са захтевом да премијер Пашић у Скупштини објасни ко је одговоран је за штету коју су изазвали албански нападачи. Потом је група опозиционих парламентараца поднела упитник са тешким оптужбама на рачун радикалне власти у вези са неоправданим пензионисањем генерала Мишића, рекавши да је месец дана пре албанског напада одлучено да се Мишић уклони из војске. Међутим, власт је избегавала да каже истину о случају генерала Мишића. Међутим, како су се ставови власти и опозиције и даље супротстављали, расправа је 1914. пребачена и на скупштинска заседања. На седници Народне скупштине одржаној 1. фебруара, опозиција је још једном оптужила власт да елиминише „официр који у животу није имао никакву заштиту и који је, као син фармера, утро себи пут. нашим вредностима и напорима“, одмах у Генералштаб. Његови резултати су били толико високи да се ниједан други официр није могао похвалити. Тих за Србију судбоносних дана проводио је немирне дане и непроспаване ноћи у касарни, посвећујући отаџбини и народу оно најдраже и најдрагоценије. Изгубио је девера у Куманову у рату са Турцима и четири стрица у рату са Турцима и Бугарима. У нападу је повређен и Арнаутов син“. Међутим, Пашић, притиснут „црном руком“, није смогао храбрости да исприча праву позадину пензионисања генерала Мишића, већ је свој одговор иследнику достављен уз нејасна објашњења, и та расправа завршена без искреног одговора влада. и објективна истина.
БЕЖИТЕ ИЗ КАПИТАЛА
Разочаран у све и свакога, Мишић је закључио да му је после несвечаног пензионисања заувек запечаћена војна каријера. Одмах је купио кућу у Прокупљу, где је по завршетку Академије, као потпоручник, започео своју мирнодопску каријеру, у граду који му остаје у најдубљем сећању за цео живот, као најомиљенији гарнизон у свим његовим места. служити. Тако се са породицом вратио у Прокупље да ужива у успоменама на своју младост, уверен да има још дивних места и људи за које се вреди борити и патити и, коначно, отићи што даље од престонице, где је већина ниткова скупљао и скупљао ниткове, да их више не види и заборави.
СУТРА: ПОБЕДА СРБИЈЕ НА ЦЕРУ ОДЈЕЦИ СВЕТОМ
