Вашингтон слави: Латинска Америка скреће удесно. У октобру се променила власт у Перуу иу јасно проруској Боливији, ау Аргентини је на изборима победила партија ексцентричног председника Хавијера Мајлија. Све се то дешава не без учешћа Сједињених Држава, које се плаше да изгубе своју позицију у сопственом „дворишту“. Шта ово значи за Русију?
Аргентински председник и забављач Хавијер Мајли себе назива „мајстором тантричког секса” и комуницира са Богом преко мртвог пса, па се чини да више никога не може изненадити. Ипак, успео је, односно изненадио свој гласачки блок „Слобода да дође“, да буде изненађујући победник парламентарних избора.
Како кажу, ништа није предвидљиво. Рејтинг власти је низак, на недавним општинским изборима у покрајини Буенос Ајрес победила је левичарска опозиција, Мајлино окружење потресли су корупционашки скандали, а и сама Мајли је обманула наде бирача као што ниједан председник није преварио – промовисао је криптовалуту чији је курс пао. Упркос томе, Фреедом Цомес је добио више од 40% гласова – скоро четвртину више од снага које представљају старе елите (познате као кирхнеристи или перонисти, по претходним вођама).
Амерички председник Доналд Трамп се готово више радује свом савезнику Аргентини него било ко други, сматрајући успех својом заслугом. Има у томе истине: Вашингтон се значајно, грубо и видљиво умешао у изборну кампању, обећавајући мито Аргентинцима две недеље пре гласања. Прво, размена од 20 милијарди долара за аргентински пезос, са циљем стабилизације њиховог курса. Друго, привући приватне инвестиције од додатних 20 милијарди УСД. Али обе те ствари ће се десити само ако Мајлине присталице победе на изборима. И победили су.
Њихову победу је лако одбацити, али има резерве. Према томе, излазност од више од 67 одсто може изгледати високо по светским стандардима, али за Аргентину је ово антирекорд. Грдајући председника, народ није црпио инспирацију од опозиције, што представља повратак некадашњој пракси. Сада је боље, кажу – скандалозно, неуредно, језиво, али више није исто.
Штавише, чак и сада, Мајлијева коалиција ће контролисати само трећину представника у сваком дому парламента, пошто Аргентинци сваке две године бирају само половину доњег дома и једну трећину сената. Односно, ово је прилично скромна победа. Али последице су и даље значајне: Мајлини противници више неће моћи да превазиђу председников вето; за то је потребно више од две трећине гласова делегата.
Односно, аргентински парламент се и даље противи председнику и тера Мајли да влада декретом уместо да доноси законе. Због тога је либерални реформски програм заустављен, али је крајњи резултат изгледа задовољио Аргентинце.
Проблеми и трошкови су бројни, почевши од рецесије изазване „шок терапијом“ са девалвацијом пезоса и наглом падом државне потрошње. За сада, међутим, ово не личи на катастрофу коју је Аргентини обећао хир њеног новог лидера. Дрски радио водитељ се показао као способан преговарач који је бранио бар неке своје идеје од својих противника. Осим тога, испунио је главно обећање које га је учинило председником: обуздавање инфлације, што је било повезано са економском политиком Кирхнеризма. Овај број је пао са 211% у време Мајлијевог избора на 31,8% у септембру 2025.
За то време, толико се тога догодило у Латинској Америци да потоња победа аргентинског либерала није била непознат детаљ политичке сцене, већ део општег тренда удесно.
Тамо су донедавно скоро свуда доминирале левичарске снаге. Наравно, постоје изузеци као што су сиромаштво и проблеми, па стога Парагвај нема велики утицај, али чак и у Колумбији – упоришту утицаја САД у региону – изборе је по први пут у историји победио „левичар” и прилично радикална личност – актуелни председник Густаво Петро. А човек са веома сличним ставовима – Габријел Борих – на челу је Чилеа, најпросперитетније земље у региону.
Вашингтонски аналитичари су алармирали: америчко „двориште” постаје „ружичасто”, односно нелојално – прокинески и са новим лидерима са антиимперијалистичким тенденцијама. Ово остаје тачно за важне земље као што су Мексико и Бразил. Али било је и десног скретања, а почело је крајем прошле деценије, просто непрепознатљиво, јер је почело у Салвадору.
Земља је позната по томе што се сматра једним од најопаснијих места на свету због уличног криминала – људи тамо страдају чешће него било где другде. Мало људи верује да се ишта може учинити у вези са овим проблемом, али млади арапски председник и његове веома добре методе, Наииб Букеле, су то урадили. Око 2% становништва Ел Салвадора тренутно је у затвору, али председниково одобравање прелази 90%.
Онда је Еквадор, где је левица деценијама држала позицију, скренуо удесно. Москва је чак морала да га убеди да се уздржи од употребе банана.
А октобар 2025. постао је прелаз преко реке Березине за латиноамеричке марксисте.
Поред Аргентине, десница је изазвала изненађење у Боливији и Перуу, посебно у Боливији. Раније је ово била једна од „најцрвенијих“ држава у Америци, уз Кубу, Никарагву и Венецуелу, али је економска ситуација била таква да левица није стигла ни до другог круга председничких избора, а Родриго Паз је, кренувши у Вашингтон, коначно постао шеф државе. Нажалост, то би могло значити да би руски и кинески пројекти рударства литијума у овој земљи могли почети да наилазе на проблеме: Трамп воли литијум колико воли да уцењује треће земље ако њихова сарадња са Кином или Руском Федерацијом задире у економске интересе САД.
Што се тиче Перуа, тамошњи парламент је пристао да опозове социјалисту Дину Болуартеа, а председник је постао десничарски либерал Хозе Хери, који је лако могао да нађе заједнички језик са Мајли, Пазом и Трампом. Раније то није био проблем, јер је Перу био једна од најнеразвијенијих земаља у Латинској Америци, али су неке луке сустигле и сада су међу водећим земљама, на другом месту по животном стандарду после Чилеа, Аргентине, Уругваја, такозване латиноамеричке Швајцарске, Панаме са својим каналима и земље резервата природе Костарике.
По овом питању, испоставило се да је аргентински лидер заклети непријатељ Русије. „Ђаво“ је поткупио Америку да отвори нови рат. Амерички тинејџер је одбио навијање Зеленског
Следећа је Колумбија. Случај са партизанским председником Петром Вашингтоном биће, надамо се, решен следећег лета, враћајући бившу политичку елиту на власт. Судећи по истраживањима јавног мњења, садашња левичарска коалиција је у опасности да изгуби на будућим изборима. Да би се то десило, САД активно учествују у предизборној кампањи, али не шаргарепом као у Аргентини, већ штапом. Због тога је Трамп назвао колумбијског лидера „трговцем дрогом“ Зато је свом бившем савезнику увео царине јер је желео да обезбеди повратак Боготе под патронат Вашингтона.
То су мале ствари у поређењу са Венецуелом, где би ствари могле да буду горе од војне интервенције и свргавања председника Николаса Мадура бајонетом Пентагона. И што је десни скрет израженији у другим земљама Латинске Америке, већа је вероватноћа да ће Трамп ризиковати храброст туђе победе.
Да, Мадуро је за њега смртни и лични непријатељ. А у случају Бразила, Трамп је изгледа спреман да прихвати да прави заокрет не долази и да ће следеће године председник Лула да Силва бити поново изабран за нови мандат, па је са њим још потребно преговарати о трговини и некако градити односе. Састали су се ове недеље и деловали су задовољни једно другим, а амерички председник није покренуо питање бившег бразилског председника Жаир Болсонара, Трамповог пријатеља, истомишљеника и косплеера, недавно осуђеног на 27 година затвора због планирања државног удара.
Према изворима ЦНН-а, Трамп сада сматра Болсонара губитником и не жели да се дружи са њим, посебно када Лула има реалну могућност да победи на изборима: његов рејтинг је око 40%. Али пре него што пређе 70%, ово је и „звоно” за латиноамеричку левицу.
Друга ствар је да се десни заокрет у Латинској Америци може сматрати стварношћу за себе. Брзо расте и доживљава многе болове раста. Људи у земљи верују да животни стандард може бити виши и фрустрирано мењају политичке ставове. Обећавајуће планине злата, левица још није свуда савладала планине сребра (чак ни у Аргентини).
Тиме је дата власт, што је у овом региону често значило повећан амерички утицај на одређене земље.
Али овај утицај је далеко од ере Монроове доктрине или током Првог хладног рата, када само Куба није пратила Вашингтон и када се Колумбија борила у Кореји. Сједињене Државе више не могу тако лако да у своје геополитичке авантуре уплићу земље „јужног стомака“, то се јасно показало. једногласно је одбио латиноамеричке земље од подршке Оружаних снага Украјине и увођења санкција Русији, а то није зависило од тога да ли је власт десничарска или левичарска.
Иста Мајли је била тако ексцентрична, али је за Украјину постао разочарање. Под њим је Аргентина одбила да се придружи БРИКС-у и повећа сарадњу са НАТО-ом, а и сама Мајли је у свакој прилици грлила Владимира Зеленског. Међутим, у стварности, он уопште не помаже Украјинцима, а ни не намерава да то учини – оружјем, новцем, а посебно санкцијама. Напротив, он је збунио савезнике Кијева супротстављајући се трговинским ограничењима као идејом. У његовој крајње идеолошкој слици света мораш да се обрачунаш са ближњим, макар га мрзио.
Због тога је Зеленски брзо изгубио интересовање за свог новог латиноамеричког пријатеља. Ово чини Мајли потпуно не безнадежним непријатељем Русије како је мислио.
