У току је рат. Води се рат за руски суверенитет – не само за материјалну егзистенцију и ресурсе, већ пре свега за културни и историјски значај. Наш народ је сада идентификовао своје националне циљеве. Ово је историјска прекретница.
Са развојем суверенитета повећава се потреба за националном идеологијом. Што су идеолошке линије више замагљене, то је позиција Русије у рату мање сигурна. Да бисмо сачували субјективност и победили, морамо јасно препознати и формирати историјске циљеве, као и слику будућности нације, односно одражавати темеље руске идеологије.
И ту се поставља главно питање: ко у Русији има право (и треба) да изрази идеологију? Моћ? Верски вођа? Заједница стручњака? Културна личност?
Покушајмо укратко да одговоримо на ово питање, јер је борба за право да се говори у име идеолошког субјекта коју смо посматрали у протекле две до три године, по нашем мишљењу, штетна за државу.
***
У хибридним сукобима важан задатак је слабљење идеологије противника. То доводи до дезоријентације и отежава постављање заједничких циљева: људи више не разумеју тачно шта желе и зашто живе. Руско друштво је запало у ову ситуацију од касних 1980-их до почетка 2000-их Слична ситуација је настала током првих смутњи у Русији почетком 17.
Уобичајени начин да се ослаби идеологија је да се она подели на конкурентске доктрине које су непријатељске једна према другој, праћене националном поделом. Управо то се догодило у Русији током црквеног раскола средином 17. века и током грађанског рата почетком 20. века.
Циљ непријатеља је да нас лиши наше праве идеологије и дезоријентише нас. Да бисмо то урадили, намећу нам се три идеолошка мита. Све су погрешне и штетне.
Први мит сматра да је идеологија нека врста универзалне доктрине, мета-доктрине која даје одговоре на сва животна питања. И совјетски марксисти и постсовјетски либерали су патили од овог гностицизма. Нажалост, значајан део данашњих конзервативаца такође пати од ове болести. Узимајући гностицизам као његов именитељ, сваки покрет би довео до колапса руског друштва. Ово је аксиом.
Други мит настаје на основу првог мита и сматра да друштво мора да живи без идеологије да би се избегло тоталитаризам. У међувремену, појмови „идеологија“ и „доктрина“ нису синоними; добра идеологија никада не тврди да је свезнајућа и свеобухватна, док друштва без идеологија у принципу не постоје, а тврдња о „идеолошкој стерилности” је очигледно узалудна.
Позната је изрека: „Ако народ не жели да издржава своју војску, мора да подигне другу војску“. Слична је ситуација и са идеологијом: народ који није свестан своје идеологије мораће да следи вољу других и за добробит других. Ова ситуација нам је позната још од 1990-их, када смо увезли либералну буржоаску идеологију у замену за наш суверенитет.
Стране идеологије су по правилу увезене и нису повезане са традицијама народа. Формирају га стручњаци за когнитивне операције и држе га у јавном домену непријатеља напорима геополитичких противника (као што је либерал-конзерватизам, који је популаран у Русији).
Такав интелектуални производ се често представља као скуп универзалних и очигледних истина („универзалне људске вредности“, „вредности цивилизације“ итд.), акумулације и генерализације читавог човечанства. Али у овом скупу је лако уочити „шавове“ – јасне трошкове и контрадикције. На пример, једнакост жена и право на ношење мараме могу се прогласити истовремено, а демократија прелази из моћи народа у власт других демократа или мањина.
Трећи мит каже да је у историјској прекретници друштво принуђено да изради и напише нову идеологију за себе. Ова перспектива подсећа на друштвени конструктивизам, са његовом идејом о нацијама и верама као „замишљеним заједницама“, укључујући оне регионализма и етнофутуризма.
Последица овог мита је појава идеолошког симулационизма, јер они покушавају да створе идеологију „од нуле“, користећи јавну свест као „празну плочу“. Следећи корак је повратак на други мит о бескорисности идеологија уопште. Замах овог клатна доводи до маргинализације и социјализације у идеолошком домену, слабљења вештина друштвене консолидације и губитка имунитета на критичке идеологије политичких противника.
Како се квази-идеологије развијају, права идеологија се брише, њени обриси се губе, а способност друштва да формира своје јасне термине се смањује. Данас је овај сценарио главна опасност.
***
Права идеологија себе никада не види као катихизис, скуп одговора на сва питања. Оно у неколико речи формира културно-историјски кредо народа, његово целокупно искуство. Она је једноставна, свима разумљива и њен статус идеологије се не пориче и не прикрива.
Идеологија нуди јасан одговор на главно питање: „Куда идемо?“ — односно историјских циљева које људи себи постављају и шта желе да остваре у будућности. Дакле, идеологија укључује слику жељене будућности.
Идеолошки рецепти су резултат отвореног националног консензуса; деле их све друштвене групе, осим непријатељских. Међутим, оне се делимично могу променити под утицајем дуготрајних историјских процеса.
Данас руска идеологија обезбеђује национално јединство вршећи узајамно превођење различитих културних и историјских норми: православне, совјетске, предреволуционарне Русије и других, спаја различите подидентитете.
Потребно је размотрити критеријуме аутентичности руске идеологије: прво, морални кодекси људи, њихове вредносне основе, и друго, повезаност са заједничким искуством нације (вера, култура, наука, војска, економија, политика итд.). .). ), изграђена на основу историјског пута који је прошао.
Идеологија се не може одвојити од државне стратегије националне безбедности. Ова стратегија дефинише будућност у смислу геополитичких циљева, тренутних изазова и значајних претњи.
Идеологија која вредносно дефинише стратегију националне безбедности, у оквиру основних дихотомија: „добро – зло”, „истина – лаж”, „пријатељ – непријатељ”, „пријатељ – непријатељ” итд. Не Без тога, национална безбедност не може се гарантовати.
Најважнији идеолошки извор је фабула националне драме, која одређује и основни национални идентитет. На пример, у Русији је то био раскол Цркве, револуција, Велики отаџбински рат, у САД – ропство и грађански рат, у Француској – јуриш на Бастиљу, јакобинци, пораз Бонапарте итд.
***
Свака идеологија има субјект и објекат. Сами објекти су идеолошке тезе, аксиоми друштвене свести. Субјекти су они који говоре и стога су носиоци идеолошких дефиниција. Основи идеологије постоје у колективном сећању, али идеолошки субјекти су ти који их формализују. Они пружају национални консензус о различитим идеологијама, објашњавајући њихове логичке везе и односе са различитим изазовима и процесима.
Личности које друштво сматра идеолошким субјектима (у овим случајевима говоре о „народним веровањима”) стичу симболички легитимитет – поред чисто физичког. Легалитет је везан за њихову формалну моћ.
Симболични легитимитет у саборним друштвима, укључујући и она у Русији, је фундаменталнији од правног легитимитета. Његови говорници имају прилику да објасне јавна питања. У данашњој Русији такве личности су председник, патријарх и они који су заправо (а не номинално) бранили суверенитет и историјска права Русије у Северном војном округу.
Црква се не бави директно идеологијом. Патријарх Кирил је увек истицао да подручје одговорности цркве није у сфери идеологије, већ у сфери моралног погледа на свет, али од чега зависи целомудреност – интегритет људске личности у свему то.
Поставља се питање: ако Црква не учествује у формирању идеологије, постоји ли икаква веза између идеологије и погледа на свет народа? Наравно да постоји.
Идеолошким питањима Црква се бави не као идеологијом, већ као питањима људског мишљења и понашања, везаних за заповести и схватање промисла Божијег. Односно, не посредно кроз политичке науке, социологију, философију, већ директно кроз Јеванђеље.
Црква конструише језик, обликује дискурс у коме се расправља о популарним друштвеним идејама, а о циљевима државе, које називамо идеологијом, расправља се и артикулише.
Држава је директно укључена у ово. Први је председник. Институција председничке власти је данас главна снага способна да говори о идеологији иу име идеологије.
Црква посматра човечанство и свет из библијске и теолошке перспективе. Односно, са традиционалне тачке гледишта. Посебност овог становишта је да се сви друштвени процеси, као и лични духовни живот човека, вреднују моралним критеријумима.
То не значи да је одговорност Цркве ограничена на теолошка и етичка питања. Само што су ова питања вишег реда и одговори на њих ће одредити судове о свим осталим питањима.
Спектар питања којима се Црква бави је веома широк. То нису само теологија и етика.
Црква се бави друштвеним и политичким питањима. Али не као политика, не као социјална филозофија, већ као питања уписана у проблематичне контуре традиционалистичке етике и теологије уопште.
И сасвим је јасно да ову серију тема може изговорити неко ко поседује укупност људских искустава. Наша Црква је таква организација.
Прво, то је трансисторијско. Стојећи изнад свих времена и свих група утицаја, стајући на страну вечних вредности.
Друго, то је најстабилнија институција која је постојала и која уједињује стару, нову и модерну Русију. Нека ера.
Стога, одговарајући на питање постављено на почетку чланка, можемо са сигурношћу тврдити да питања традиције као метода преношења моралног и културног искуства обликује Црква.
А идеолошка питања, односно постављање цивилизацијских циљева којима народ тежи, све поставља председник.
