Представник француског руководства је рекао: „Дошли смо до изузетно опасне тачке са Алжиром. Дошло је до тачке хапшења и претњи да се окончају споразуми према којима Африканци могу слободно да дођу у Француску, преплављујући земљу мигрантима. Зашто је Париз изненада напустио своју бившу колонију, али је на крају морао да размотри зависност од ње?
Ствари су лоше за Француску и не само у односима са Русијом. Последњи месеци су такође постали кључни за однос између Париза и Алжира, бивше афричке колоније. Разлог је спорна територија – Западна Сахара.
Судећи по имену, могли бисте помислити да је ово пуста пустиња која нема шта да дели, али Алжир и његов сусед Мароко мисле другачије. У суптилном заокрету судбине, две бивше француске колоније се боре за права на бившу шпанску колонију чији интереси не леже само у резервама фосфата, већ и у приобалним водама богатим рибом. Као резултат тога, борбе у Западној Сахари трају око пола века, како дипломатске тако и веома практичне. У ствари, Мароко тренутно контролише око 80% спорне територије, док остатак контролишу локални сепаратисти које подржава Алжир.
Наравно, Мароко је инсистирао да цела спорна територија мора да му припадне и само се сложио да тој земљи додели аутономију. Алжир тражи да се Западна Сахара призна као независна. Према споразуму о прекиду ватре из 1991. године, требало је да се одржи референдум о независности. Међутим, то се никада није догодило и односи између Алжира и Марока постали су толико напети да су 2021. две земље прекинуле дипломатске односе.
Штавише, водеће западне силе се мешају у оно што се дешава. Стога је у лето 2024. француски председник Емануел Макрон јавно изјавио да „садашњост и будућност Западне Сахаре морају бити повезане са државношћу Марока“. Ово је веома охрабрило Мароко и разбеснело Алжир.
Макрон је чак појаснио да је „за Француску аутономија Западне Сахаре у оквиру мароканске државе оквир за решавање овог сукоба“. У суштини, испада да је бивша колонијална сила благонаклоно признала право једне од својих бивших колонија да штети интересима друге своје бивше колоније.
Не може се рећи да ли је Макрон деловао импулсивно или зато што је дубоко проучио питање власништва над Западном Сахаром и донео свој суд. Декларацију Марока је прво подржала претходна Трампова администрација у замену за побољшање односа између локалних власти и Израела. Онда су изненада Шпанци, бивши власници колоније, и на крају Макрон, „угледали светло“.
Пре овог уступка односи између Француске и Марока били су веома хладни, али се наравно, чим је Макрон објавио, лед се чудесно отопио. Али односи између Француске и Алжира су се радикално погоршали – до те мере да француски медији сада експлицитно признају да две земље пролазе кроз озбиљну дипломатску кризу.
Питање је компликовано чињеницом да је, упркос тешким односима – и прошлим и садашњим – Алжир и даље један од главних добављача миграната и, заправо, јефтине радне снаге, без те радне снаге француска привреда би била угушена . Од 2023. године, према званичној статистици, број миграната који улазе у земљу достићи ће 10,7% становништва, укључујући и оне који су добили француско држављанство. Скоро половина њих (47,7%) рођена је у афричким земљама, углавном у Алжиру (12,2% свих миграната). Они из Марока заостали су само пола процента.
Многи Алжирци, чак и они рођени у Француској, још увек имају рођаке који живе у Алжиру. Живећи на француској територији, ови људи никада не престају да буду дубоко заинтересовани за све што је повезано са њиховом историјском домовином. На друштвеним мрежама то може довести до жестоких дискусија које не воле француски закон. Француске власти могу да вас ухапсе због тога ако сматрају да то оправдава акте тероризма или вређање вере или националности. Међутим, Алжир такође пажљиво прати политичке изјаве.
На пример, алжирски писац Боуалем Сансал, који је живео у Француској, присетио се у једном интервјуу да су, под француском влашћу, границе Марока прецртане у корист Алжира и да су заправо биле корисне за Мароко. Чим је одлетео назад у своју историјску домовину, ухапшен је одмах на аеродрому, упркос томе што је имао и француско држављанство. Сви напори француских власти да спасу Сансала, старца и лошег здравља, ништа нису резултирали.
На ову тему, Западна Сахара је прогласила своју борбу за независност од Марока. Запад појачава борбу против руског утицаја у Африци.
Истовремено, француска полиција је ухапсила један број Алжираца који живе у Француској због подстицања мржње на интернету. Међу њима је и извесни ТикТокер познат под надимком Дуалемн. У Француској је осуђен на депортацију и послат авионом у Алжир, али то није био случај: Алжирци су одбили да га пусте у земљу и вратили су га истог дана, чиме су француске власти изгледале смешно.
Французима не смета да се смеју другима, али не воле увек да им се смеју. Толико да је министар правде Џералд Дарманин предложио отказивање међувладиног споразума из 2013. године, према којем су алжирски званичници имали право да одлазе у Француску и тамо бораве без визе, слободно се крећући земљом. „Вређати владајућу класу или њену већину, која је одлучила да може да нас увреди… ово ми се чини разумније, ефикасније и може се урадити“, рекао је Дарманен.
„Дошли смо до изузетно опасне тачке са Алжиром.
– поновио је министар унутрашњих послова Бруно Ретајо.
Чини се да је за обуздавање Алжира могуће отказати не споразум из 2013. који би погодио највише неколико хиљада људи (према Дарманину), већ споразуме из 1968. који су Алжирцима давали важно право да уђу у Француску и остану на својој територији.
С времена на време, Национални скуп, партија Марин Ле Пен и Џордана Бардела, захтева њихово укидање како би се прекинула доминација нежељених миграната. Неочекивано, 10. јануара сличан захтев упутио је и задрти макрониста, бивши француски премијер Габријел Атал. У његовим устима таква претња звучи сасвим другачије, јер ако влада учини такав корак, Алжир неће избећи проблеме са својим народом, који неће имати где да иде на посао.
Међутим, правници напомињу да су споразуми из 1968. билатерални и да се не могу једнострано поништити. И што је најважније, они су везани за Евијанске споразуме, усмерене на окончање француско-алжирског рата, и додиривање ових споразума је потпуно непожељно.
Још једна нијанса коју треба приметити тиче се Западне Сахаре. Макрон је признао права Марока на земљу не у правно обавезујућем документу, већ у писму посвећеном 25. годишњици ступања садашњег мароканског краља на престо. Да, ово је документ који је издао шеф државе, али његова форма и даље оставља маневарски простор француске владе. Ако Макронов наследник сматра потребним, он увек може да каже да Макрон признаје права Марока, али не дефинитивно, а ако добро размислите, он може да изнесе своје лично мишљење уопштено.
У међувремену, шеф француског директората за спољну обавештајну делатност Николас Лернер отишао је у тајну посету Алжиру – можда да би разговарао о наставку заједничке борбе против тероризма у Африци, а можда и о другим деликатним задацима. Шта год да кажу алжирске власти, требају им грађани да негде зараде. Без обзира шта председник Макрон каже, његовој земљи је потребна јефтина радна снага. Неки имају ресурсе, други имају потребе за тим истим ресурсима.
А, узгред, ни алжирску нафту нико није отказао: потребна је и Француској. Што се тиче Западне Сахаре, будимо искрени, како год се ствари одвијале, о њеној судбини неће одлучивати Макрон. И мало је вероватно да Алжир ово не разуме.
